Svaka grana zemljoradnje ima svoja pravila za setvu, obradu i negu, tako i voćarstvo ima svoja pravila koja, ukoliko se ispoštuju, povećavaju šansu za uspeh. Sadnja voća je najznačajniji momenat u ovoj grani poljoprivrede, i, ukoliko se ne ispoštuje, početak će biti izuzetno „truckav“. Voćka će se nepotrebno mučiti i to znači da će plodonošenje biti odloženo za jednu sezonu. Kako bismo izbegli nepotrebno čekanje neophodno je postupati po proceduri sadnje i razumeti zašto je to tako.
Zašto se tako vrši sadnja?
Nakon kupovine sadnice nastupa sadnja na stalno mesto. Kako će voćka će ceo svoj život provesti na tom mestu neophodno je da joj se omogući što bolji start. Nakon sadnje voćka mora da se „primi“. To znači da mora da razvije adekvatan korenov sistem, i da neometano lista. Neće da bude lako mladom korenu, koji je iz rasadnika stigao osakaćen, u tvrdoj, suvoj i jalovoj zemlji. Listovi neće da se razviju, ukoliko mesto nije dobro osvetljeno. Koren i listovi mora da budu u savršenom skladu kako bi se pregurao šok koji je biljka pretrpela. To nije lak zadatak za biljku. Srećom, tu smo da pomognemo.
Mesto, mesto, mesto
Naći pravo mesto može biti izazovno. Neophodno je znati koliko je svetlosti potrebno biljci za opstanak. Izdvajaju se biljke kratkog dana (manje od 8 sati dnevnog svetla) indiferentne (8-12 sati dnevnog svetla) i biljke dugog dana (više od 12 sati dnevnog svetla). Većina naših gajenih kultura su indiferentne, retko se nalaze biljke dugog dana. Lako ja da se prepoznaju biljke kratkog dana. To su biljke koje vole senku i evoluirale su tako da žive u njoj. Borovnica je tipičan predstavnik biljaka kratkog dana, jer joj je originalno stanište četinarska šuma.
Prečnik krune je sledeća stavka koja mora da se uzme u obzir. Voćke se dele na slabo bujne, srednje bujne i jako bujne i shodno tome se rezerviše prostor i rastojanje. Slabo bujne se stavljaju na prečnik krune + 30-50cm razmaka u redu. Srednje bujne idu na prečnik krune + 50-100cm i jako bujne zauzimaju prečnik krune + 100-150cm. Ovo pravilo važi i za žbunasto i za stubasto voće. Svaka sadnica dolazi sa deklaracijom na kojoj treba da stoji podatak koje je bujnosti. Ukoliko ga nema pitajte proizvođača ili stručnjaka. Najveći i najbolji rod se uvek nalazi na krajnjem obodu krune, i što je kruna razgranatija tim su bolji rezultati. Neopisiva je šteta da se krati kruna zbog manjka mesta. Mesto za sadnju je najbolje markirati kočićem.
Priprema sadnice i materijala
Pre nego što se počne sa kopanjem neophodno je da se pripreme sledeće stvari: organsko đubrivo, mineralno đubrvio, nekoliko kofa vode i, ukoliko imate, stimulator za ukorenjivanje.
Organsko đubrivo mora biti zgorelo. Sveže ili polu zgorelo ne dolazi u obzir. Živinski stajnjak se u potpunosti isključuje jer je izuzetno jak i može da sprži koren.
Od mineralnih đubriva se može korisiti neko blago balansirano đubrivo kao što su 15:15:15, 16:16:16 i njima slična. Poželjno je da koncentracija ni jednog hraniva ne prelazi 25%.
Kofa vode ima tri svrhe. Prva je da se u nju stavi voćka sat vremena pre nego što se zasadi na stalno mesto, druga da se naliva jamić tokom punjenja i na kraju voćka zalije nakon što se stavi na stalno mesto.
Stimulatori ukorenjavanja mogu da budu od velike pomoći i mogu se naći u prodaji. Ukoliko ih niste našli probajte „uradi sam“ varijantu i napravite svoj stimulator na biološkoj bazi.
Alat u ruke, pa neka sadnja počne
Nakon umnog posla, koji je vezan za izbor mesta, sledi fizički – sa ašovom. Kopa se kockast jamić širine visine i dubine od 50cm. Prvi, travnati slojevi zemlje, se bacaju u levu stranu, jer će uskoro da budu potrebni. Ostala zemlja se baca udesno. Do odstupanja može doći u dva slučaja: ukoliko se pravi špalir i ukoliko se koristi mehanizacija. U slučaju špalira kopanje rova dolazi u obzir ukoliko je to praktičnije.
Mehanizacija je rešenje za velike površine i postoje priključne mašine koje kao svrdlo izbuše jamić. U ovom slučaju nije moguće odvojiti travnat sloj tako da je, pri sadnji, neophodno dodati još malo organskog đubriva.
Metod rigolovanja je u voćarstvu popularan, i podrazumeva upotrebu ogromnog pluga koji ore na dubinu od 50-60cm. Ova super teška priključna mašina otvara brazdu na adekvatnoj dubini i pogodna je za pravljenje špalira u jednom prohodu. Nije isplativo, a često nije ni moguće, rigolovati male površine.
Protokol punjenja jamića
Prvo se na dno jamića ubaci travnata zemlja. Ona je bogata mikroorganizmima i humusom koji će obogatiti okolnu zemlju. Dalje treba naizmenično slagati slojeve zemlje i organskog đubriva. Par lopati jednog, praćeno sa par lopati drugog, uz povremeno nalivanje vodom, je pravilan način popunjavanja jamića do odprilike 2/3 dubine. Voda se dodaje da bi se zemlja slegla pre sadnje voćke. Ukoliko se slegne nakon sadnje – voćka će potonuti. Gaženje zemlje ne dolazi u obzir.
Organsko đubrivo se više ne koristi kada se dođe do zadnje trećine. Postarajte se da zemlja nije prezasićena vodom i da jamić ne plavi. Par lopata čiste zemlje ide prvo, za tim se stavlja sadnica na centar rupe i zatrpava čistom zemljom. Ukoliko je sadnica kalemljena mesto spoja podloge i plemke (čvor) mora biti desetak centimetara iznad zemlje. Pored biljke se stavlja pritka i ostatak zemlje se koristi za formiranje ovala. Oval je mali prstenast banak koji se formira oko ivice rupe ( prečnika oko 50cm) i uloga mu je da kišnicu efikasnije sprovodi ka biljci. Nakon formiranja ovala u njega se stavi malo mineralnog đubriva i još jednom sve zalije.
Šematski prikaz jamića
Nakon uspešnog sprovođenja svih pomenutih koraka može se reći da je posao završen i sadnja uspešna. Ostaje samo redovno zalivanje i to je sve što može da učinimo za voćku. Ostalo je samo na njoj da se u zdravlju primi.
DODATAN INFO: o sadnji voća možete pročitati još ovde.
