Zaštita životne sredine je osamdesetih godina prošlog veka, zauzimala značajno mesto u svim strukturama našeg društva. Jedna od najznačajnijih stvari, za opštu dobrobit, je bio rad na zakonima o zaštiti životne sredine i konceptu samoodžrivosti poljoprivrednih gazdinstava. Domino efekat, koji je nastao usled druge svetske energetske krize, je pokazao da način na koji eksploatšemo prirodne resurse nije održiv. Bila je neophodna suštinska promena.
Znalo se to i ranije koliko je važna zaštita životne sredine
Američki i sovjetski ekonomisti su, još pedesetih godina prošlog veka, na različite načine, došli do istog zaključka: ukoliko ne nađemo zamenu za „crno zlato“, koje je brzo postalo kičma naše civilizacije, uništićemo i sebe i svet. Kratko i jasno! Nisu samo naučnici bili upućeni u ovu problematiku. Narod je bio svestan, spreman i voljan da dela kako bi se ovo izbeglo i problem sasekao u korenu. Ali, avaj! Da je uspelo, ne bismo se sada mi bavili ovom temom! Niko nije slušao proteste mladih u Americi, štaviše, podsmevali su se njima i njihovom pokretu.
Sovjetski savez je malo (ključna reč je „malo“) ozbiljnije pristupio problemu. Propagandna mašina se potrudila da obavesti i motiviše narod da povede računa o zaštiti životne sredine, ali isto kao i u Americi, nije imala snage da se suprotstavi industrijskom lobiju, pa jedino što imamo, kao dokaz o uloženom trudu, su posteri iz tog vremena.
Da li je iko tada ozbiljno shvatio kuda sve to vodi?
Mnoge zemlje jesu i dale su svoj doprinos. Naša zemlja je bila jedna od njih. Nije bilo teško doći do zaključka da je nagla industrijalizacija i urbanizacija šezdesetih, strelovitom brzinom donela nove probleme. Zdravlje i okolina su počeli da pate, i nakon nekoliko godina praćenja zagađenje je obeleženo kao jedan od vodećih problema. Profesor doktor Slavoljub Petrović je, 1974. godine, objavio rad pod naslovom „Ostvarivanje zaštite životne sredine u jugoslovenskom samoupravnom sistemu“, koji je poslužio kao temelj za ostale pravne akte koji će, tokom vremena, da budu doneti.
Godine 1972. održana je Stokholmska konferencija, koja se smatra za prvu međunarodnu eko-konferenciju. Na žalost, na njoj nije učestvovalo više od pola sveta (jer nije bilo „za shodno“ da se pozovu), i više se drobilo o kolonijama nego o ekologiji. Vezano za ekologiju je dogovoreno da se postave merne stanice za praćenje zagađenja, radi proučavanja. Mi smo tada već uveliko proučavali prikupljene podatke!
DODATAN INFO: Koncept zaštite životne sredine je bio sprovođen zajedno sa konceptom samoodrživosti o kome više možete saznati ovde.
Šta je urađeno kako bi se sprovela zaštita životne sredine?
Da li ste se ikada zapitali šta su oni veliki zeleni plastični tuneli koji se mogu videti pored velikih farmi i fabrika? Ti tuneli su, ustvari, krov trokomornog metanskog procesora koji je, po zakonu donetom 1981. godine, bio obavezan deo svakog novog postrojenja za uzgoj životinja ili objekta u kome redovno ima više od 100 ljudi. Takođe metanski procesori su bili ugrađivani gdegod je bilo moguće, i prvi na spisku su bile škole, bolnice i, naravno, farme. Dan danas milioni krava nekontrolisano oštećuju atmosferu proizvodeći enormne količine metana. Da se tome stane na put danas se, na svetskom nivou, i dalje mnogo priča a malo radi, a kod nas su metanski procesori iz tog vremena sada već zreli za penziju.
Procesori su najočigledniji i najpoznatiji dokaz da je u našoj zemlji, zaista, rađeno nešto po tom pitanju. Naravno, nisu jedini. Propagandna delatnost je isto radila svoje, i bila je više usmerena ka mlađim generacijama. Emisije o prirodi i životinjama su bile sastavni deo svakodnevnog školskog obrazovnog programa na RTB. Moramo zahvaliti i Branku Kockici, koji se još od 1974. (iste godine kada je objavljen rad profesora doktora Slavoljuvba Petrovića, slučajnost?) trudio da nam prenese ove poruke od suštog značaja.
Rad profesora Slavoljuba Petrovića možete pročitati ovde.
Naglo krenulo, naglo stalo, šta nam je ostalo?
Logika koja se koristila je bila da se nova postrojenja grade u skladu sa konceptom zaštite životne sredine. Postojeća će, jednog dana, biti zamenjena novim. Vremenom bi sve leglo na svoje mesto. Ali to se nije dogodilo. Domino efekat, koji je prouzrokovala druga svetska energetska kriza, je pokopao koncept zaštite životne sredine. Činjenica je da su cena i dostupnost goriva, kako tada tako i danas, presudan faktor u trgovini i prevozu robe i putnika. Prioritet se dao podmirivanju svakodnevnim potrebama i održavanju postojeće infrastrukture. Ekološki projekti su bili stavljani na policu, kako bi se „jednog lepog dana“ sproveli. Kako je vreme prolazilo dani su postajali sve problematičniji, a ostatak priče je, nažalost, svima već poznat.
Kako su dani postajali sve teži i teži, polako ali sigurno, se gubila svest o zaštiti životne sredine. Naši svakodnevni životi su bili orijentisani ka opstanku, i samim tim, nije bilo mnogo prilika da se misli o životnoj sredini. Kanal za navodnjavanje Kalovita, koji se nalazi na severnoj obali Beograda, je bio poznat po tome što snabdeva okolna poljoprivredna gazdinstva vodom. Danas snabdeva domaćinstva starim gumama, kesama i kompletnom, rashodovanom, belom tehnikom. Meštani ogorčeno kažu da „sve što ti treba za kuću i automobil pluta u Kaloviti“. Na žalost, ovo nije jedini primer. Daleko od toga da je naša zemlja jedina koja ima problem sa ovom (ne)kulturom. Narativa da „sve što je ranije blio nije valjalo“ uopšte ne pomaže.
Za pohvalu je činjenica je da se od 1974. godine, do kraja osamedesetih, na državnom nivou, aktivno radilo na očuvanju životne sredine. U tom periodu smo više uradili nego neke velesile. Iste, i dan danas, 40 godina kasnije, ne žele ni prstom da mrdnu i počistite sopstveni svinjac. Samo reči i prazne reči!
Malo je podataka koji mogu da se provere, a postoji još mnogo anegdotalnih dokaza (koje nećemo iznositi jer nismo u mogućnosti da ih proverimo, ali vredi naglasiti da postoje) o tome kako se za vreme socijalizma kod nas čuvala životna sredina. Bili smo daleko ispred svih.
