Sušenje sena je ključni momenat u proizvodnom procesu. Tokom sušenja, sveže pokošena stočna hrana (krma), se pretvara u seno posredstvom sunčeve energije, iliti – suši se. Tokom sušenja dolazi do bio-hemijskih promena u hranljivoj vrednosti, pa je neophodno da sušenje sena protekne što brže, kako ne bi nastali ogromni gubici u hranljivosti.
Ukoliko se hranljivost i izgubi, seno i dalje nije za bacanje. Presušeno se, i dalje, može koristiti kao prostirka u stajama, ili kao dodatak uz drugu stočnu hranu. Može dugo da stoji, i u skladu sa tim da se koristi po želji i potrebi.
Postoji više načina na koje se suši seno, i valja početi od najprostijeg, najjednostavnijeg i najpriuštivijeg. To je sušenje sena na zemlji.
Prednosti i mane sušenja sena na zemlji
Kao što je već spomenuto, sušenje sena mora da protekne što brže, kako bi se sačuvala hranljiva vrednost krme.
Već je na prvi pogled jasno da je nevreme prvi problem kod sušenja na zemlji. Zato, ukoliko je moguće, treba namestiti aktivnosti tako da se kosidba i sušenje odigraju brzo jedno za drugim, u roku i bez kišne sedmice.
Kosidba sama po sebi ne traje dugo – u poređenju sa procesom sušenja. Tokom sušenja treba voditi računa o tome da krma ima što manje kontakta sa zemljištem, da bude zaštićena od direktnog sunca i da bude što više izložena strujanju toplog vazduha.
Tanak sloj pokošene krme se na površini zemljišta ponaša kao malč, i omogućava hvatanje vlage na svim zasenjenim površinama. Vlaga nije poželjna i, kako bi se odstranila, masa koja se suši treba da bude prevrtana što češće. Kombinacija redovnog prevrtanja i zaštite od negativnog uticaja direktnog sunca umanjuje gubitke i povećava kvalitet dobijenog sena.
Najveća mana ovog načina sušenja sena je što zahteva dosta rada, ali zato su ulaganja u opremu skoro pa nikakva. Kosa, grabulja i vile su sasvim adekvatne za male površine, a za veće površine se može naći mehanizacija adekvatnog učinka i cene. Sa ili bez mehanizacije, kod sušenja sena na zemlji neizbežno je redovno ljudsko prisustvo, prismotra i rad.
Sušenje sena u otkosima
Najprostiji i najjednostavniji način sušenja je pod dejstvom sunčeve svetlosti i strujanja toplog vazduha. Masa se kosi, i tako pokošena se u otkosima ostavlja na parceli, radi sušenja.
Čest problem pravi bujan usev, jer je sloj pokošene biljne mase dosta debeo i razbacivanje po parceli je teško, a ponekad i nemoguće. Neophodno je često prevrtanje. Ukoliko je suvo i toplo vreme, sloj srednje debljine (do oko 20 cm), se bez prevrtanja ili uz jedno prevrtanje osuši za dva tri dana, ali kvalitet dobijenog sena je diskutabilan. Uz dva do pet prevrtanja (zavisi kako vreme dopusti), za manje od nedelju dana može da se dobije kvalitetnije seno. Ovaj način sušenja sena je pogodniji za trave nego za leptirnjače.
Gde je palo pokošeno tu se i suši. Prikaz sušenja krme u otkosima.
Sušenje sena u talasima
Ovaj način sušenja sena je znatno bolji od sušenja u otkosima. Nakon kosidbe krma se ostavi 3-9 sati na suncu, da provene, i nakon toga se grabulja u talase. Krma koja je skupljena i podignuta u talase ima manje kontakta sa zemljištem, delimično zaštićena od direktnog sunca, i istovremeno biva izloženija strujanju toplog vazduha. Sušenje sena koje je odrađeno na ovaj način daće stočnu hranu koja je bogatija hranjivim materijama.
Uz malo grabuljanja otkosi krme se mogu skupiti u talase.
Sušenje sena u gomilicama
Umesto da se pokošena krma grabulja u talase može da se grabulja u gomilice. Ovaj način sušenja sena je jednako efikasan kao i sušenje u talasima, jer krma ima malo kontakta sa zeljištem, najveći deo mase nije izložen direktnom suncu nego strujama toplog vazduha. Visina gomilice može da bude i do 80cm, i masa koja može da se nagomila iznosi 30-40kg. Vreme koje je potrebno za sušenje, na ovaj način, je dva do tri dana (ukoliko ne bude kiše ili visoke vlažnosti vazduha). Ovaj način pripreme sena je napopularniji u našim brdsko-planinskim predelima.
Umesto talasa krma za sušenje se može skupljati i u gomilice..
Nakon sušenja se obično vrši baliranje. Baliranje ima ceo niz prednosti u odnosu na druge metode čuvanja i ukoliko je moguće treba ga izvesti. Nije svako u prilici da ima balirku a nije ni svaka parcela pogodna za rad balirke. Iz ovih razloga napravljena je ručna prenosiva balirka.
