Samoodrživost gazdinstva je koncept čija realizacija је više puta pokušana na ličnom polju, maloj privredi, pa čak i na državnom nivou. Mnogi teoretičari i ideolozi su se trudili da naprave idealan sistem privređivanja, u kojem se sve proizvodi u samoj državi, pa nema potrebe za uvozom i strahom od nestašica. Lepo je to zvučalo u njihovim teoretičarskim glavama, a još lepše kao priča za očajne narodne mase. Najveći problem je što niko nije konsultovao stručnjake tj. prave, školovane, stručnjake. Stručnjaci bi tu ideju odbilii ili modifikovati. Jasno je da to nije odgovaralo onima koji su obećavali med i mleko, kule i gradove, i zna se ko je u tom sukobu interesa izvlačio deblji kraj. Zbog toga se sada koncepta samoodrživosti prisećamo sa gorčinom u ustima.
Tri „ideologa“ poznata po svojim neuspesima u stvaranju agrarne utopije.
Ideologiju na stranu, kako samoodrživost gazdinstva, ustvari, funkcioniše?
Koncept samoodrživosti poljoprivrednih gazdinstava je, u realnosti, delimično moguć. Ukoliko je poljoprivredno gazdinstvo u stanju da samo proizvede dovoljno materijala da održava samo sebe, prehrani i odene sopstvene članove, a višak proda, onda je ono postiglo stanje stopostotne samoodrživosti. Naravno da je to teško ostvarivo, jer bi onda svako gazdinstvo moralo da bude svaštarsko. To znači da gazdinstvo mora da proizvodi dovoljno žitarica, povrća, voća, drveta i stočarskih proizvoda – kako bi se članovi hranili, odevali i održavali ga. U većini slučajeva poljoprivredno gazdinstvo nema dovoljno hektara za takav poduhvat, a njegovi članovi nemaju dovoljno vremena da u jednom danu ili jednoj sezoni sve to postignu.
Izvestan stepen samoodrživosti može da se postigne, ukoliko se, na pameti ima nekoliko činjenica:
-Koji je odnos cena uloženog i zarađenog;
-Čime raspolažemo;
-Učestalost vremenskih nepogoda, i
-Šta se može zameniti.
Odnos cena
Novac je univerzalno platežno sredstvo i pominjemo ga na prvom mestu, jer je najbitnija analiza budžeta. Nije tajna da je novac potreban da bi se novac stvorio. Na poljoprivrednom gazdinstvu neophodna je nabavka sredstava, kako bi se proizvodni proces pokrenuo, i plasman kako bi se ostvarila prodaja proizvedenog. Proizvodni proces zahteva mnogo: gorivo, seme, đubrivo, zakup itd…, i sve to mora da se plati. Svaka od tih stavki ima svoju cenu koja se menja iz godine u godinu. Isto važi i za otkupnu cenu proizvoda. Postavlja se pitanje da li zarada može da pokrije troškove, na koje odgovor daje grafički prikaz.
Prikaz poređenja cena i troškova.
Ovo deluje zdravorazumski, i ukoliko želimo da ostvarimo samoodrživost poljoprivrednog gazdinstva odavde se počinje. Preporučljivo je da se na ovaj način prikaže odnos cena. Levo prihod a desno troškovi. Na prihod utiču mnogi faktori i tokom sezone mnogo toga neočekivanog može da se dogodi. Ukoliko usev podbaci, bitno je imati dovoljno zarade za plaćanje administrativnih i zakupnih troškova. Tako bi bilo moguće da se sledeće sezone ponovo pokuša. U desni stubac treba slagati troškove pojedinačno, kao što je prikazano. Ovo će uskoro imati smisla. Ukoliko je levi stubac višlji od desnog onda je, u najavi, isplativo raditi. Ukoliko nije, onda treba nešto izmeniti.
NAPOMENA: nisu uračunate subvencije i krediti, jer je njihova sudbina neizvesna. Da li će biti ili neće biti, koliko će biti, nikad se ne zna, zato je bolje ne računati na njih. Ukoliko ih bude – super, ide nam u korist, a ako ih ne bude – jaka stvar, nismo ni računali na njih jer želimo postići samoodrživost.
Šta imamo na raspolaganju?
Na prvom mestu je, svakako, koliko je proizvodne površine i skladišnog prostora na raspolaganju. Ukoliko ima dovoljno površine da se proizvede dovoljno tona/kila/litara koje se mogu prodati po trenutnoj otkupnoj ceni, onda je isplativo da se radi.
Skladišni prostor omogućava da se proizvod sačuva do momenta kada mu je vrednost najveća. Proizvođači kukuruza znaju da bez ambara nema posla. U praksi se pokazalo da je u februaru otkupna cena najbolja. Kod nas se, na gazdinstvu, retko vrši skladištenje ratarskih i voćarskih proizvoda. To je glavni razlog zbog kojeg je veliki broj useva i zasada gotovo neisplativ za gajenje. Cene u sezoni berbe su uvek niske, usled velike ponude, i proizvođač je prisiljen da ih proda, jer nema gde da ih čuva, jedino da ih preradi.
Prerada na gazdinstvu može mnogostruko promeniti računicu, jer zašto prodavati sirovinu kada može da se proda gotov proizvod: sir, zimnica, vino itd. Prerađeni proizvodi se lakše čuvaju i dugoročno plasiraju. Umesto da se čuva više tona proizvedene 7 paprike, koja brzo truli, lakše je od nje napraviti ajvar, koji se može da se prodaje tokom cele godine, ili kada naleti dobra cena.
DODATAN INFO: sprovedena je studija o iskorišćenosti i potencijalu za zemljoradnju u Srbiji koju možete pročitati ovde.
Vremenske nepogode su najveća kočnica za samoodrživost gazdinstva
Kada se priča o poljoprivrednoj proizvodnji mnogi podrazumevaju idealno vreme i parcele. Ne uzimaju u obzir, ili zaborave, činjenicu da gotovo svake godine ima vremenskih nepogoda (grad, vetar, suša, odron itd). Tako se na lošoj osnovi gradi loš koncept. Najpogubnije su vremenske nepogode koje se javljaju svake godine ili do tri godine i ne sme da se zaboravi da one mogu da ostave posledice zbog kojih može da se pati više narednih sezona.
Najbitniji faktor uspeha: šta se može zameniti?
Dobar je znak ukoliko postoji mogućnost da se proizvede, ili nabavi organsko đubrivo. Mešanjem organskog i mineralnog đubriva pravi se organo – mineralni kompleks, koji se pokazao kao najdelotvorniji metod prihrane bilja i očuvanja zemljišta. Zašto rasipati npr. 200kg mineralnog đubriva po hektaru, kada isti efekat može da se ostvari mešanjem komposta i 150kg mineralnog đubriva. Cena mineralnog đubriva skače, i može da se dogodi da ga nema u momentu kada je potrebno. Pošto se teži ka samoodrživosti, ovakve pojave će poljoprivredno gazdinstvo sve manje doticati, jer ne zavisi od njih. Pesticide mogu zameniti repelenti, i uz pravilnu rotaciju moguće je gajiti ratarske useve bez velike bojazni od bolesti i štetočina. Bitno je da se ispoštuje proces proizvodnje, a čime će se služiti gazdinstvo – to je njegova stvar. Zato valja birati način koji daje najviše kontrole nad procesom.
Kao što se može videti samoodrživost se zasniva na temeljnom planiranju i zaobilaženju što većeg broja stranih faktora. Što se više uloži u sebe, u sopstveno gazdinstvo, tim pre će se biti bliži konceptu delimične samoodrživosti, i postati primer drugim proizvođačima. Što više delimično samoodrživih proizvođača, tim bolje po sve nas, jer, kako narod kaže: lanac je jak koliko je jaka najslabija karika.
