Stubasto voće i njegovo gajenje su jedna od alternativa u voćarstvu koju treba ozbiljno razmotriti. Iz godine u godinu, gajenje voća postaje sve teže i rizičnije. Nepredvidljiva hladnoća u kombinaciji sa jednako nepredvidljivom kišom, gradom, olujama, pljuskovima i grmljavinom pravi haos našim zasadima.
Iznenadni mrazevi ili sneg u proleće (april 2023.) su u stanju da ubiju dosta mladih pupoljaka. Oni koji prežive treba da puste zdrav i funkcionalan polen kako bi došlo do oprašivanja. To je izuzetno teško dok pljuskovi i grad tuku skoro svaki dan. Već sada se vidi koliko je, ustvari, šansa da nešto pođe kako valja mala. Nakon oprašivanja potrebno je dosta vremena da se formira plod i za to vreme svašta (uglavnom ništa dobro) može da se desi. Vremenske nepogode, bolesti i štetočine koje napadaju plodove dalje smanjuju šansu da se dobije nešto. O kvalitetu onoga što se dobije da ne pričamo jer cela situacija deluje izuzetno depresivno.
Voćarska lutrija
Ovo su samo teoretske vrednosti zasnovane na DA/NE logici, ali jasno prikazuju srž problema. Pretpostavimo da se gaji voće koje daje dve tone po hektaru, to znači da se može očekivati 250-2000 kg/ha, što je ogroman raspon. Da ništa nismo uložili u voćnjak, rekli bismo: „OK, to nam je što nam je, nit luk jeo nit luk mirisao“, ali kao svaki dobar domaćin ili profesionalni voćar, uložićemo u voćnjak. Što je gajenje profesionalnije, tim su ulaganja veća. Zamislite kako je jadnom čoveku koji je uložio novac da dobije dve tone roda po hektaru, a dobije polovinu od toga, četvrtinu, osminu ili ništa. Samo da sedne i plače.
Ovde u priču ulazi stubasto voće jer ono ima neke prednosti u odnosu na klasično drveće na koje smo navikli.
Prednosti stubastog voća
Za početak, treba istaći dve najveće prednosti stubastog voća: patuljast rast i mala krošnja.
Kombinacija ovih dveju osobina prvenstveno garantuje da će plodovi uvek biti na dohvatu ruke jer su biljke niske, a male krošnje garantuju mogućnost sadnje velikog broja voćaka po hektaru. Otvara se mogućnost sadnje stubastih voćaka u vrste, redove ili špalire. Pošto ove sorte voćaka, rekao bih, kada rastu preko dva metra, zasadi istih, kada se pogleda, više ne liče na voćnjak, nego na njivu. Pošto liči na njivu, otvara se mogućnost korišćenja zaštitnih tehnika koje su grane ratarstva, naročito povrtarstva, usavršile.
Prva pomisao je da stubasto voće daje manji prinos u odnosu na standardno, stablasto voće. Ukoliko vas interesuju sorte stubastog voća, pogledajte opis sorte i rodnost po hektaru. Iznenadićete se kada vidite da su ove sorte bolje ili jednako rodne kao i stablasto voće. Jedina, prava, razlika je u brojnosti biljaka po hektaru.
Kako ratarstvo može pomoći?
Ratarski način brazdičnog oranja sasvim je dovoljan za sadnju stubastog voća. Traktor prođe, iseče brazdu dubine 20-25 cm i sadnja može da počne. Nema potrebe za dubinskim oranjem (rigolovanjem) na 40-50 cm dubine. Ovo je ušteda na vremenu i novcu u samom startu.
Pošto međuredni prostor mora da postoji, isti se može iskoristiti tako što će biti posejan travom ili se dozvoliti travi da sama nikne. Travnjaci se obično seju tako što se kombinuje neka vrsta trave iz porodice Poaceae i leguminoze iz porodice Fabaceae. Trave vezuju zemlju i štite od erozije, a leguminoze vezuju azot u zemljištu, što znači da hrane sve biljke u neposrednoj blizini. Ukoliko već imate prirodni travni pokrivač, dovoljno je podsejati neku vrstu deteline za travnjak i dobijate manje-više isti efekat uz manje rada.
Travnjak se mora ograničiti, jer biljke koje su u njemu prisutne ne bi krale hraniva stubastom voću. Malč je odličan graničnik, zato što je njegova svrha da sprečava rast korova i štedi vodu. Slamni malč je najdostupniji, jer u međurednom prostoru raste trava. Redovnom kosidbom i bacanjem suvog otkosa oko biljaka, formira se zaštitna barijera oko stabla voćaka gde ništa ne raste, i samim tim nema „grebatora“, nego svako na svoju stranu i na sopstveni radni zadatak.
Povrtarske tehnike kao šlag na tortu.
Glavna stvar kojom nas povrtarstvo uči je gajenje bilja u zaštićenom prostoru. Pošto je stubasto voće niskog rasta, moguće je formirati plasteničku ili tunelsku konstrukciju duž redova. Na konstrukciju se prvo stavlja zaštitna mreža, a preko nje zaštitna folija. Folija i mreža štite od nevremena i insekata. Mogu se navlačiti i skidati po potrebi.
Pored samih gajenih biljaka, može se provući zalivni sistem kao što je kap po kap, ili se može prskati crevom kroz mrežu. Nije problem, rešenje postoji.
Zašto svi ne gajimo stubasto voće onda?
Odlično pitanje, i očigledan odgovor je da se nema novca, ali to ne znači da je ovaj odgovor 100% tačan. Jeste, treba kupiti sadnice, orati, malčirati, kupiti materijale za plastenik i sagraditi ga. Razmotrite sledeće:
Sadnja i oranje se vrše jednom u 10+ godina (zavisi koliko dugo traje produktivna dob dotičnog stubastog voća). Kosidba i malčiranje mogu se vršiti u jednom prohodu. Konstrukcija za plastenike se može praviti od debljih prutova i tanjih grana koje se mogu naći svuda. Ukoliko krčite stari voćnjak, tek će ih tada biti u izobilju. Folije i mreže se ne mogu napraviti, te ih je potrebno kupiti, ali zato traju 2-10 godina.
Kada bismo na ovakav način startovali voćnjak ili krenuli od nule, koštalo bi. Ukoliko odlučimo da krenemo sa manjom površinom ili da sa sadnicama stubastog voća polako menjamo stablasto voće i sadimo red po red tamo gde su stabla ekada bila, taj trošak bi se mogao rasporediti na više godina. Sadnja se može organizovati tako da, kako vreme prolazi, prihodi od roda doprinose širenju voćaka, i samim tim trošak se pretvara u investiciju. Zahvaljujući toj investiciji pravi se ciklus sa visokim stepenom sigurnosti da će na kraju sezone biti roda.
