Afrička Ljubičica (Saintpaulia ionanatha) – uzgoj i razmnožavanje

Afrička ljubičica pripada rodu Saintpaulia, koji je ime dobio po Saint Paul-u koji je otkrio prvu vrstu iz ovog roda i doneo je u Evropu 1893 godine.

Njeno poreklo nas vodi u istočne oblasti tropske Afrike, gde u planinskim i brdovitim predelima Tanganjike i Kenije raste samoniklo. Kod nas je ova vrsta poznata kao afrička ljubičica.
Najpoznatija vrsta je Saintpaulia ionantha, koja je ujedno i prva otkrivena vrsta ovog roda. Ona, danas, može da se posmatra kao praroditelj više od 1000 sorti.

Opis biljke:

Afrička ljubičica je perena (višegodišnja biljka, koja ima takav mehanizam opstanka da svake godine gubi nadzemnu masu, a sledeće godine je regeneriše) bez stabla. Ima okruglasto-ovalne listove sa dugim, dlakavim lisnim drškama koji formiraju gustu, zbijenu, rozetu. Sami listovi su sočni, lako lomljivi, po obodu blago nazubljeni, tamno zelene boje sa lica, a sa naličja ružičasti. List je po celoj površini gusto prekriven finim dlačicama.
Iz rozete izlazi velik broj cvetnih drški, dužine 7-12cm, i svaki izdanak završava se sa 4-6 cvetova koji su skupljeni u široku metlicu. Cvetna drška je tanka sa purpurnom nijansom. Krunica je sastavljena od pet nejednakih latica. Gornje dve su kraće, uspravne i strelaste, dok su ostale tri veće i nisu u potpunosti srasle.
Zlatno žuti prašnici se jasno ocrtavaju na violet obojenom cvetu. Boja i forma cvetova može da varira. Najčešće je ljubičasta, plava, roza i bela. Cveta cele godine, i to je čini cenjenom saksijskom kulturom.

Razmnožavanje afričke ljubičice

Najpraktičniji, i najčešći način razmnožavanja, je metodom lisnih reznica. Lisna reznica se pravi tako što se list odseca sa stabla na 1,5-2,5cm od njega. U masovnoj proizvodnji pripremljena reznica se sadi pod kosim uglom u pesak, ili smešu peska i treseta, na dubinu od oko 1,5cm Ukoliko se u istu saksiju sadi više reznica, obavezno je da se između njih ostavi razmak od 2-3 cm.

Pravljenje smeše za ožiljavanje cveća je slično pravljenu zemlje za rasad povrća.

Druga varijanta je ožiljavanje ljubičice u sudu sa vodom. Za ovu namenu je dovoljna jedna obična čaša ili teglica. Od kartona se pravi poklopac koji se probuši u sredini. Kroz rupu se provlači reznica tako da donji deo reznice bude potopljen. Ovako je moguće pratiti i posmatrati razvoj korena. Nakon što se koren adekvatno razvije, i dostigne par santimetara dužine, neophodno je da se biljka posadi u saksijicu.

afrička ljubičica-1

Prikaz metode ožiljavanja u vodi.

Treća varijanta je razmnožavanje deobom rozete. Ovaj metod je brz, brz i jednostavan, ali mu je mana što od jedne rozete može da se dobije mali broj biljaka.

Setva semena je nepraktična i jedinu primenu ima u selekciji novih sorti.

Zasađene reznice treba staviti na svetlo mesto koje je zaštićeno od direktnog sunca. Najbolja temperatura za ožiljavanje reznica je 18-25°C, ali pri visokoj vlažnosti vazduha afrička ljubičica kratkotrajno može da podnese temperaturu i do 37°C.

Nega

Ljubičica ne podnosi temperature niže od 15°C, neredovno i suvišno zalivanje i direktnu svetlost. Ove osobine diktiraju njeno mesto u enterijeru, što znači da prozor ili balkon bez zasene – ne dolaze u obzir.
Od, otprilike, sredine aprila (kada noćna temperatura dozvoli) ljubičica može da se drži i napolju (uz navedene mere opreza), a kada temperatura počne da opada, treba je uneti u zatvoren prostor. Ploča na osunčanom je sasvim dovoljna za prezimljavanje.

Preporučljivo je, jednom mesečno, kod zalivanja, umešati tečno mineralno đubrivo koje je formulisano za cvetnice.

Žutilo lista ili lisne drške je znak da zalivanje nije dobro i da ga treba prorediti, ili smanjiti količinu vode kojom se biljka zaliva.

Nakon oporavka preporučljivo je odstraniti oštećene biljne delove, kako ne bi došlo do dodatnih infekcija od strane mikroorganizama.

Presađivanje se vrši svake ili svake druge godine.