Čips je jedna od najpopularnijih grickalica. Dostupan je svima i svuda ga ima. Svaki dan se na svetskom nivou pregrize na desetine, ako ne i stotine tona čipsa.Kada pogledam police u prodavnicama. Vidimo pakovanja raznih vrsta, ukusa boja i veličina deluje nam kao da je ova grickalica postojala od pamtiveka. Čips se, u poređenju sa mnogim grickalicama i poslasticama, nedavno pojavio ali način na koji je stupio na svetsku scenu je, u najmanju ruku, bio neuobičajen. Nastanak čips je priča o bahatosti, bezobrazluku i pakosti koja, za divno čudo, imala srećan kraj.
Vreme u kom je čips nastao
Priča počinje u američkom gradu Saratoga Spings 1853. godine kada su SAD bile u punom cvatu. Nigde na svetu tada nije bilo više milionera, ljudi koji jednostavno nisu znali šta će sa parama i statusom koji iste donose. Tajkuni, industrijalci, monopolisti političari i trgovci su formirali svoj zaseban društveni sloj. Taj sloj je bio potpuno izolovan od svojih skromnih sunarodnika. Razlika između bogatih i siromašnih je bila ogromna. Kako to obično biva bogataši su se, onako demokratski, za sve pitali a siromašne niko ništa nije pitao.
Baš u to vreme se pojavio novi društveni trend: krompir pripremljen na francuski način ili kako ga mi zovemo sada pomfrit. Elita ne bi bila elita kada ne bi težili ka tome da budu viđeni kako jedu ovo, tada egzotično, jelo i drugima nabijaju komplekse niše vrednosti. Obroci u kojima je elita uživala su bili raskošni puni raznih đakonija i, naravno, publike. Svrha publike je da vide kako se dobro jede, kako se pravilno koristi pribor za jelo, maniri za stolom i na kraju mišljenje uvaženog gospodina. Neretko je i štampa bila prisutna željna da prijavi novu senzaciju.
Kako je sve počelo
Saratoga Springs je bio rodni grad jednog takvog tajkuna koji je ovo malo mesto pretvorio u značajan industrijski centar. Kako je grad rastao tako je rasla i slava dotičnog gospodina koji se uopšte nije ustručavao da se hvali svojim bogatstvom i statusom. Pošto mu je posao išao jako dobro bilo je neophodno proširiti posteojenje kako bi se steklo još. Tu se javio jedan problem. Mesto koje bi novo postrojenje zauzelo je naseljeno. Pošto su glasine o proširenju postrojenja krenule cene nekretnina u kraju su skočile. Tajkun je mogao da kupi ceo kraj i proširi posteojenje ali što bi to radio? Kada bi se narod sam raselio kupio bi ceo kraj za manje pare. Znajući da je on krupna zverka i da je njegov uticaj na društvo ogroman odlučio je da se malo pozabavi sa meštanima.
Otišao je u prvi restoran koji je služio pomfrit i naručio porciju ali ne sa namerom da je pojede. Kada je porudžbina stigla samo je pogledao, odgurnuo i zahtevao da se kuvar nacrta pred njim. Kada se kuvar pojavio tajkuna umalo da nije strefio šlog. Kuvar po imenu Džorodž Spek Krum je bio dete braka crnca i indijanke.
Džordž Spek Krum sa svojom majkom.
Imajte na umu da je tada rasna diskriminacija još uvek bila normalna, svakodnevna, pojava u mnogim društvima uprkos tome što su se ista društva trudila da je satru.
Reakcija
Iznenađen i zgrožen tajkun je hteo da mu kaže sve i svašta (ništa lepo). Opredelio se da ga samo „žecne“ izjavom da je pomfrit predebeo. Pri izlasku iz restorana obećao je da će se sutra vratiti i da očekuje tanji pomfrit. Tako i bi. Sutradan se priča od prethodnog dana ponovila. Naredna dva tri dana tajkun je redovno dolazio i zamerao što je dovelo do naglog pada ugleda restorana, manjka mušterija i posao je naglo propadao. Videvši da je kraj neizbežan kuvar kuvar Dorž je odlučio da mu se osveti. Isekao je krompir tanko kao flis papir, prepržio ga i servirao tako.
Prema društvenim normama tog vrmena jesti rukom je bilo izuzetno ponižavajuće i čips je bio toliko tanak da nije bilo drugog načina da ga tajkun jede nego rukama kao neki divljak. Ovo je trebao da bude nizak udarac koji jedan mali čovek koji je sateran u ćošak može da zada uvaženom bogatašu koji je namerio da upropasti restoran i ostavi sve zaposlene bez način da se prehrane ali nije tako bilo. Tajkun jeste jeo rukama prvo sa jednom a posle sa obe. Svi su ga gledali kako guta i krcka čips sa zadovoljstvom i traži repete. Zadivljen obrokom tajkun je vlasniku restoran predložio preseljenje lokala na bolje mesto, reklamu za nov proizvod i bogatiju klijentelu. Vlasnik se složio sa predlogom i svoje zaposlene preselio na mesto gde je bilo posla i zarade preko glave. Džordž Krum je postao slavan sa svojim kolutićima krompira koji su bili kao žetoni (žetoni- eng. chips).
Čips je nadživeo svoje stvaratelje
Veliki tajkun je vodio svoje postrojenje do kraja života ali njegovi naslednici nisu bili vični u poslu kao on i početkom dvadesetog veka njegova firma je propala i otišla u zaborav. Danas se o njemu samo zna zahvaljujući incidentu u restoranu. Niko više nije siguran ni kako se zvao ni čime se njegova firma bavila ali zato su čips i Dožrodž Krum, na indirektan način, stekli slavu zahvaljujući njemu. Od kada je nastao proizvodnja čipsa nije prestala jer se lako i jeftino pravi. Zahvaljujući eliti koja ga je redovno jela i reklamirala brzo je dobio na značaju i osigurao svoje mesto u svetu grickalica.
Neko bi rekao da su prvi proizvođači čipsa imali „debela leđa“ za razliku od prvih bezimenih prodavaca kokica koji su se tada još mučili sa uspostavljanjem tržišta. Može se reći da je Džordž Krum imao više sreće nego pameti i odlučio da se zameri pravoj osobi.
Više o tome kako su se kockice možete pročitati ovde
